2 TOTEMS - The Others

Dramatično svedočanstvo. The Others. Tvoje su ruke vezane svilom, tvoje su usne poluga odzvanjajućih koraka. Priča o odsutnom trenutku treperavih iskušenja, razularenost. To su asocijacije, plava boja – čista ARISTROKRATIJA!
Uz savršene prekide - koje nudi otvoren prostor; 2 Totems ne preza. Oni, u svom srcu, poseduju ognjište i prenose ga - bez pogovora. Akcenat! Doboš novog jutra!
Haos je uravnotežen. Dokaz da je poezija ferifikacija Tvorčevog milostiva. Pokušajte uhvatiti naznačaje, koji diraju zidove onoga što srce hrani, uzajamnosti. Tu se nalazi grm. U njemu leži razlog početnog otkucaja.
Dame i gospodo, pred vama je 2 TOTEMS – The Others
https://www.youtube.com/watch?v=szEPPoAPX3M

To se čuje Bauhaus!

 Lutke su u frižideru. Okruženjem hladne, rekao si - ne osećam.  Nisam razumeo problem. Ima li problema?
Takvo kretanje ulicama teških i memljivih ivica... koje su se mogle uočiti, jedino, na prozorima sakralnih objekata, mrtvilo je hramove. Ko? O kome pričaš? Nigde više, čuješ li šta ti kažem? Nigde više! Ti sakralni objekti nisu objekti, to su sablasnice u haljinama prekih piramida. Posle (dugo posle toga) uokvireni svodovima ranog romantizma, odapeše luk. Luk je imao oblik donje usnice. Razgovetno odapinjanje čeljusti ka unutrašnjoj komori pomenutog frižidera i radoznalost žene u telu muškarca, morao sam na trenutak zaspati! Kakav prodor!!  ...hahhahahahahha....Gospode, nisam ni sumnjao u to. Bio je lep. Nežna. Lep ili nežna? Šta je sad to? Ti si lud! Čoveče, valovit je i snažan. Poput oluje koja je povetarac, ne znam...hoćeš li me razumeti? Zurili smo u zid. Obojica, ja i ja koji sam; on, koji je ja. Zid, popločan najlon čarapama, okvir prozora, u donjem levom uglu, nije prenosio standardnu fotografiju reklamnog panoa, je imao samo čipku. Zid ili prozor? Nebitno. Grupice ljudi. Grupice ljudi. Grupice ljudi. Obožavao sam takva šah polja, rustične figurice.  Sve čujem.  Čujem da je frižider koji pominješ nalik tvome srcu? Ne, to nisam ja. To se čuje Bauhaus - Double Dare.

O Olji Bećković (ugašeni lampion) i Dečku (koji obećava)

Na klupici u parku, Dečko ljubi lampion? Naduvan je? Nije. Lampion je predmet obožavanja. Oltar. Kandilo za budale. Lampion je zvezda vodilja u zemlji ludaka. Amin.
Dečko ima želju da, jednog dana, postane veeeeeeeeeeliki lampion, ali ne može pored toliko drugih lampiona u gradu, koji svetle drugačije i vedrije od onoga što bi On hteo biti. Eureka! Sinu mu. Pogasiću sve lampione, ta zla stvorenja! Onda ću biti jedini u mrklom mraku i svi će me grliti, kao što ja, sada, grlim ovaj! Grlio ga je i ljubio do izjutra. Granuše sunčevi zraci!? Šta? Sunce treba ugasiti! Šta ima ono da svetli u mome gradu, otkud mu pravo da, u mome carstvu, žmirka. Zabraniću ga. Kako? Doneću zakon, izmisliću nešto, ako ga već ne mogu ukloniti, da se zarad mog dobra, za bolju sutrašnjicu  – spava danju, noću bdi!  Tako će samo mene videti, meni se diviti, mojoj svetlosti klanjati. Tako i bi. Nastade tama. Dečko posta veliki lampion i svi ga stadoše ljubiti.
Izvor: http://www.vesti-online.com/Vesti/Drustvo/436698/Olja-Beckovic-eksluzivno-za-Vesti-Ovo-je-gore-od-90ih-

Paralela Stivena Hokinga, Aleksandra Vučića i Olje Ohbabyw